Izmedju akumulacije i ekonomije rasipnistva

Otpadi stanuju po predgradjima, po zabacenim, javnosti nedostupnim mestima. Tu se gomilaju olupine, ulubljene ili skrhane nepotrebnosti.

Izrasle u skladišta Nepostojanja, pretvaraju se da uopšte više nisu, izgubivši svrhu, skrivene i osamljene, udaljene iz života, odricu se svog kakvog takvog bitka. Zapravo, ne bi trebalo govoriti o tovaru obezlicenih stvari kao o subjektu volje, te pretpostaviti da je pitanje njihovog smeštanja na skrovita podrucja nekog naselja regulisano odlukom samih predmeta – ostataka. Jedino što bi im se moglo prigovoriti da se i dalje 'bude' u našim prostorima. Zamera im se na dotrajalosti, na kratkorocnoj poslušnosti kao i na neophodnosti zamene što vodi ponovnim investicijama, odnosno buducim gubicima i neizbežnom otpadu. Skladišta otpadaka najrazlicitijeg porekla, cije bi nabrajanje pretilo zamorenošcu, ako ne i zaboravnosti (suštine), formiraju neuredjene registre naše gluposti i nezajažljivosti.

Dejstvo stihije 'gradi' entropicne nasipe koji prete da ocvrsnu u brda posmrtnih ostataka industijske civilizacije. Kao vampirski ostaci, prerušeni u kostim vecnosti, delovi konstrukcije smrti, poseduju logiku nepredvidivosti, koja se ogleda u nesvakidašnjem spoju elemenata razlicitog porekla, ciji se identitet po pravilu samo naslucuje. Naseobine konstrukcija smrti opominju na privremenost, na krhkost postojanja, paradoksalno tvoreci oko njih oreol vecnosti. Njihovo odlaganje po dzepovima predgradja podseca na mitska vremena kada su se ljudi , bojeci se fantomske osvete umrlih, gradili groblja na ostrvima, kako bi vodom odvojeni, smrt udaljili iz svesti. Podrucja smrtinsmatrana su sa zabranjenu zonu. Time je mistrija smrti zavetovana podzemnim silama kojima je prepušten zagrobni život.

Depoi djubra nadomak grada kao nasumicne konstrukcije smrti, jame kostiju iz gradjanskih ratova na podrucju bivše Jugoslavije, tabuiziraju

fenomen mrtvih koji potice iz suprotnosti izmedju svesnog bola i nesvesnog zadovoljenja prouzrokovanog smrcu. Odbijajuci da se suocimo sa stvarnim i pretvornim zlom, zaboravljamo da se se sloboda ne nasledjuje vec osvaja samosvešcu, jer kako kaže Derida 'odgovornost postoji samo onda kada ne znamo da smo i pred kim smo odgovorni'. Dok izbegavamo da se suocimo sa ništavilom, zadah smrti sve više dopire do nas.

Niš 1992.-Beograd 2003.