Intimnost-Enigma

Intimnost je naslov je knjige Hanifa Kurjesia, koju sam upravo juce sebi kupila kao poklon za Novu godinu. Nasumice sam otvorila jednu stranicu knjige u knjizari, kao sto to uvek cinim. Knjiga se bavi temom razdvajanja, i umiranja ljubavi. Odmah prepoznah svoj fajl. “Papirni covek” me je napustio, promenio je broj telefona, ne odgovara na moje mejlove i ignorise svaku komunikaciju. Mozda najbliskiji smo bili na pocetku veze? Zapravo, ne veze vec suzivota. A suzivot bez veze je bezveze, zar ne? Kurjesi opisuje nemogucnost suzivota svog muskog junaka od koga cu mozda nauciti jos nesto o muskarcima. Mozda sutra vec budem imala vise razumevanja za musku psihologiju i patologiju suzivota i ne budem ih vise zvala Cmarkovicima? Mozda kukavicluk i licemerje pocnem da vrednujem?

Da li i vi sebi kupujete poklone?

Ove godine za Novu godinu sam dobila samo jednu svajcarsku cokoladu od prijateljice, koju jos neko vreme necu otvarati. Ni ove kao ni nekoliko prethodnih godina nisam kupila jelku, nisam stavila poklone pod nju, nemam Bozicnu carapu, nemam kome da poklanjam, niti od nekog da ocekujem poklone! Moja cerka je na selu kod oca i njegove familiije, i nadam se da su joj priredili tradicionalno dobar program za Novu godinu, sa slatkisima, tortom i poklonima! Oni kao da mogu bez mene. Evo ima vec pet dana kako se ne javljaju. Nisu mi cak ni cestitali Novu godinu. Mozda sam ja mladja, boljeg raspolozenja i slobodnije telefonske veze? Moje dete ce od mene dobiti svoj poklon kad se bude vratilo. Uglavnom, ide samnom u kupovinu stvari koje su joj potrebne, pa makar to bile i igracke, i nikad ih ne dobija upakovane. Mozda zato sve to smatra normalnim, jer pokloni nemaju ukrasni papir i masnicu? Ja sam oduvek volela poklone. Volim da dobijam ali i da poklanjam. Doduse, bilo je tu i nezasluzenih poklona onima koji su me ismevalii. Zbog toga ponekad zazalim. Jer iako je princip ekonomije moci u darivanju, ne volim da se drugi olako poigravaju sa mojom paznjom. Jedne godine sam, jednom drugom Cmarkovicu, biseksualcu i laskavcu, odnela poklon u neki klub, gde smo se cak te veceri posle jednog raskida i druzili, Te veceri, posle nekoliko flasa piva i jointa, njegovo ponasanje je postalo tinejdzerski brutalno. Pseudo "macho anarhista" je cupao kontejnere, bacio poklon i cerio se. Urlao je po ulicama, povracao i olupao mi cvece o glavu u tramvaju koje je te noci kupio. A ja sam okrenula prazan kontejner da izvucem poklon, koji sam mu nekako ugurala u jaknu. Pose toga je dugo cvileo, moleci me da mu oprostim.

Poklona i druzenja radi, sam godinama organizovala rodjendanske zurke. U detinjstvu nisam bila u prilici da slavim rodjendan sa decom iz komsiluka ili iz skole vec se to spontano desavalo sa poznanicima na moru. Mi smo skoro svake godine odlazili na letovanje u tom periodu. Za moje punoletstvo sam od roditelja dobila novac za putovanje u Pariz, Amsterdam , Berlin ,… I nisam isla na more. Tada sam zardila svoj prvi novac. I to od umetnosti! Od one kopisticke varijante za turiste, oponasajuci dela starih majstor iz muzeja.

Godine kada ce mi majka umreti, otputovala sam u Moldaviju na umetnicki kamp, a rodjendansku zurku sam organizovala dva dana ranije. Na njoj se moj "macho anarhista" ljubio sa mojom bivsom ucenicom, da bi me posle dva dana zaprosio: "Umetnicki zivot u dvoje?" Pobegla sam u Moldaviju, da sredim utiske, da boravim sa nepoznatim ljudima, da ga pustim da privodi ribe na moju gajbu! Neka Cmarkovici zive svoj zivot, sto dalje od mene!

U kampu niko nije ni znao da mi je rodjendan. Tog dana sam dozivela bizarno iskustvo u kojem sam prisustvovala nestanku malog coveka u kaputu i sesiru. Krenula sam strmom stazom do reke Dnjestar, iznad koje se nalazio nas napusteni Manastir Cipova u kojem se odvijao kamp. Krenula sam da se okupam. Nesto ritualno? Ne znam. Htela sam da kupanje u toj neobicnoj slanoj reci, bude moj poklon meni za rodjendan! Sa peskirom preko ramena i sisricem za sunce, u leprsavoj odeci, u iscekivanju svog kupanja u nepoznatoj reci, zaputila sam se nepoznatom stazom. Iza mene, nenadano se pojavio, omanji covek, u stofanom odelu sa stromodnim sesirom. Cvrsto me stegao za misicu i upitao: Djevuska, kuda?” Ustuknuh od iznenadjenja i straha od neznanca. –Skidaj ruke sa mene! Povikah, i otrgnuh misicu. Zatim, uzurbano se povukoh u stranu, ka nadolazecoj litici gde sam odmah zgrabila neki kamen i cvrsto ga stegla, dizuci ruku u vis. “Cto s taboj djevuska?”, zaculo se. On se polako, kao da se nista nije dogodilo, spustao ka podnozju staze, ka reci. Reka je imala travnato zemljanu obalu, bez peska i prave plaze. Bilo je to neka vrsta sirotinjskog izletista na koje su dolazili gradjani. Ipak, obala nije bila nesto razudjena, iako je na njoj bilo tragova rostilja i pobacanih flasa. Jos neko vreme sam stajala na litici, posmatrajuci figuru koja odmice. Kada se neznanac primakao reci, krenula sam da se oprezno spustam, neispustajuci kaman iz sake. Mali neznani covek, izvadio je paklu cigareta, izvukao jednu i zapalio. Nikad ranije nisam videla da neko tako brzo moze da pusi. Cigareta je izgorela u nekoliko cugova. Potom je skinuo sesir, prekrstio se, vratio sesir na glavu i usao u vodu sa sve odela i sesirom na glavi. Priznajem, bilo mi je veoma zao sto sam kameru ostavila u kampu i nisam uspela da zabelezim ovaj nesvakidasnji trenutak. Sumrak se spustao, i samo su se culi talasici koje je proizvodio ovaj cudni coveculjak. Bilo je jezovito. Plivao je kao ptica, ruku rasirenih u stranu. Nemo sam stajala, posmatrajuci nejgov odlazak. Figura je bivala sve manja, zvuk talasa je nestao. I sesira vise nije bilo. Potonuo je? Stresla me jeza. Mogla sam da ga zaustavim, da vicem, da kazem bilo sta. Ali, ne. Nisam se mesala. Bila sam nemim svedokom. Susedna obala se videla i nisam bila sigurna koliko je deleko. Tamo se nalazila druga drzava, koja se od Moldavije odvojila gradjanskim ratom u kojem je stradalo 70-tak ljudi, za dva do tri meseca ratovanja. Mozda je ovaj covek bio stanovnik te nove drzave na cijoj sam granici otkrila dve biljke divlje marihuane? Mozda se nije utopio? Mozda je samo zaronio kad je bio dovoljno blizu, da ga ne vide granicari? Nije imao dokumenta, a morao je do Moldavije, da obavi neki ilegalan posao? Ovaj dogadjaj kao da je bio tajni znak poslat meni, jedinom svedoku. Bilo je nestvarno. Sumrak ume da zbuni, da prizove nejasne okolnosti u kojima se pitamo o svom postojanju. Biti svedokom necijeg prekrsaja ili davljenja je vise od prisnosti, narocito kada se radi o nepoznatoj osobi.

Oduvek sam u dodiru sa neznancima osecala onu neobicnu dozu samopouzdanja koja me nagnala da se ispovedim. Da li zbog toga sto nemam strah da to moze biti iskorisceno protiv mene, ili zato sto su moji poznanici umeli da me bezinteresno slusaju? Da li je to princip ili ne, ali upravo oni sa kojima smo bili najintimniji, su nas izdali? Mi smo im se poveravali sa zebnjom, verujuci da nas prihvataju. Poverovali smo im da ih nas slucaj zanima, da im je drago da podele deo nase istorije. Memorija varljivo sklizne niz liticu nadanja da ipak postoji neko ko ce nas cuti. Na toj skliskoj stazi, pronalazimo one kojima otvaramo kapije svojih secanja. Sad sam sklonija da verujem, da uvlaceci ih u svoju krhku kolibu, postajemo zrtve sopstvene zablude o bliskosti. Blizak moze biti samo stranac, putnik i prolaznik u nasem zivotu. Nikako ljubavnik, roditelj ili dete. Ja jos nijednom nisam cula neku intimu svojih roditelja a da to nije bilo ispricano prvo nekom drugom, a ja bila slucajni slusalac. Uvek je u pitanju nekakva kalkulacija, ili jezicka resetka koja filtrita ono sto treba reci od onoga sto ce se precutati. Upravo tu se i krije skrivena kolicina zadovoljstva i moci dobijene kroz neizreceno. Intimnost je enigma. Mozda nemaju svi ljudi jednaku potrebu da budu bliski? Mozda njihovo vaspitanje i moral im to ne dopustaju? Mozda je sladje misteriozno stiskati svoju tajnu u klupku secanja, jer iskustvo je u sustini, nedeljivo?! Intimnost je mozda, ona vrsta bolesti koju neki od nas ne umeju da savladaju, u kojoj se gube granice ega, rastacuci se poput refleskije na vodi?

4. januar 2006.